Зора
Зора се родила средином прошлог века, у забаченом селу забаченог краја Србије, где је и тад (као и данас) Бог рекао лаку ноћ. Лаку ноћ људи – а поготову жене. У оном крају где су се деца која су имала фалинку (јер су била женска) понекад по рођењу остављала у шупљој букви, а пријављивала као да су се мртвородила.
Зора је имала два старија брата. Она се родила као треће дете што је претекло (њена мајка је каже жалила – два мушка су била довољна, говорила је).
Још од малена, Зору су учили да треба да уступи место старијима, да не прича док причају старији, да их пољуби у руку кад их поздравља, да мушкарци имају предност, да устане кад неко од мушкараца уђе у кућу, да сипа последња из заједничког лонца, у коме се зна да никад нема довољно хране за све и слично.