Слатки блог

САВРШЕНСТВО
Постоји ли савршенство?
Ако постоји, може ли се уопште достићи? Ако не постоји, зашто му онда тежимо?
Било је то прошле године, некад у ово време…

ОДАКЛЕ САМ ЈА?
Телефон је зазвонио док сам паковала кесе са флашама и теглама. Журила сам да кренем што пре…

ОБРАЗОВАЊЕ
Моја бака је била рођена 1926. Средином ’30. година прошлог века у наше село је “дошла школа”. Није то била класична школа…,

МУЧАЊСКИ КРОМПИР
Пре једно 2 месеца паркирам се ја испред зграде, а у сусрет ми иде старији човек, који гура колица на којима се налази неколико џакова кромпира.
Излазим из аута, а он ми рече: – Добар дан…

РЕЧ
Један мој пријатељ је био на студијама у Финској. Са њим на години је био и извесни Имане, младић из Етиопије…

МОЈА МАМА 🌺
Кад смо били у основној школи, учили су нас да је Осми март празник мајки…

ЧИЈЕ ЈЕ НАШЕ ЂУБРЕ?
Враћам се ја данас из града и неколико улица испод моје улице затичем човека који чисти испред зграде. За тренутак застанем и почнем да се питам да ли је можда радник градске чистоће. Што му се више приближавам…

ЗДРАВ СИ – БОГ ТИ ДАО ЗДРАВЉА

У мојим Осредцима се одувек уместо “ЖИВЕЛИ!” у било којој прилици говорило: “Здрав си!” А онда би онај коме је здравица намењена одговарао: “Бог ти дао здравља”.
Тако кад ти нпр. комшија дође на кафу, и ти га понудиш чашицом (а он ко сваки добар комшија ништа не одбија); сипаш по једну, куцнете се а он каже: Здрав си. Ти обавезно одговараш – Бог ти дао здравља. Тако сте се међусобно ишчашћавали лепим речима и жељама за добро здравље. И свима лепо.
___
Временом је ова здравица мало еволуирала, па сад мангупи умеју да додају на ово “Бог ти дао здравља” – и пун џак пара, па да делимо заједно.

🌍 Сачувајте ПРАЗНУ АМБЛАЖУ и добићете ПОПУСТ.

УПОТРЕБИ ПОНОВО ♻️

У циљу очувања природе и заштите животне средине, Слатка теглица покреће акцију ♻️УПОТРЕБИ ПОНОВО♻️

Сви наши купци који сачувају нашу амбалажу, приликом неке од следећеих куповина ће добити попуст.

Попуст ће се обрачунавати на следећи начин:
✨ Број сачуване амбалаже једнак је попусту за садашњу куповину. ✨
Нпр.
👉 Ако сте сачували 3 теглице и 5 флаша, добићете попуст од 8%.
👉 Ако сте сачували 15 теглица, добићете попуст 15% итд.
Попуст важи без обзира на већичину поруџбине. 
___
Акција је трајног карактера и покренута је у циљу очувања наше животне средине.
Верујемо да је Србија прелепа земља, и да може да покаже много боље, него што је смеће на сваком кораку.
Ако свако од нас уради бар мало сваког дана, то ће већ бити довољно да се види неки бољитак.
Чувајмо наше ливаде, реке, шуме… Јер је то највредније што можемо да покажемо свету.
На крају крајева, не морамо се ником показивати, у овој земљи живимо ми, наша деца, унучићи… Сигурна сам да се сви слажемо да је лепше живети без смећа око нас.
___

Ајд сад уздравље. Одох да перем теглице. 😊
А ви уживајте у дивном дану. 🌞🌞🌞
Машем и шаљем пуно тегличастих поздрава. 
Ваша Теглица 🍯

ИЗВИНИТЕ, ИМАТЕ ЛИ НЕШТО ЈЕФТИНИЈЕ?

Пре неколико дана јави ми се жена са похвалама на рачун наших сетова и питањем колико коштају. Након мог одговора, жена рече: “Извините, имате ли нешто мало јефтиније? Хтела бих да обрадујем маму, али су ми ови сетови мало скупи. Радим у продавници за 28 000 дин., па док поплаћам кирију, рачуне… Да Вас не смарам много својим проблемима, али не остане много. Можете ли да ми препоручите нешто јефтиније?”
Стала сам, срце ми се стегло и помислила сам колико је људи у овој земљи који раде за 28 000 (или мање) и који би хтели да обрадују своје најдраже, али им финансије то не дозвољавају. Почела сам да мислим је ли то пуно што неко хоће да купи родитељима поклон за славу од 15 или 20 евра? Је ли то заиста тако велики новац или смо ми тако сиромашна нација? И која нас је то мука нартерала да радимо за плату од 200 евра, истовремено се правдајући неким потпуно непознатим људима? Колико је у процентима оваквих људи?
Тужно, али дошла сам до субјективног закључка да је више њих него ових других. И даље се надам да грешим…
____
Поред туге која ме је опхрвала, јавило ми се још једно осећање које не могу да именујем једном речју, али рецимо нешто као задовољство да комуницирајте са неким ко је свестан својих могућности и ко се простире “колико је дугачак”.
Мислим да смо упркос томе што смо релативно сиромашна нација, помало и искомплексирани, па неретко виђамо људе који раде за минималац, али носе ајфон. Или возе беемвеа.
Да се разумемо, немам ништа против ни ајфона ни беемвеа, али све у своје време. И према могућностима.
__
_
Зашто нас је срамота да кажемо: Извините, то је за мене скупо, имате ли нешто јефтиније што се уклапа у мој буџет? Ова жена ме је искрено мало је рећи одушевила! Препоручили сам јој овај сет. Заиста мало јефтинији од осталих. А опет није кафа, чоколада и индустријско вино које најчешће добијамо за славу (опет немам ништа против, само ко и већина волим кад добијем нешто другачије 😊).
____
Али нисам баш сигурна да сам до краја докучила наш национални карактер.
Можда неко паметнији може да ми да одговоре на ова питања? ❓❓❓

8. МАРТ – ДАН (НЕ)ЈЕДНАКОСТИ

Пре неколико година, у једној радио-емисији, баш 8. марта, полемисало се о положају жена у друштву и њиховој (не)једнакости. Углавном, биле су то неке паметне главе, које су вешто баратале речима, али када је тврдње требало поткрепити конкретним подацима и примерима добре праксе (са ових простора, молићу!) остајали су неми и/или недоречени.
Није да нисам хтела да променим станицу. Заиста. Него као да сам све време чекала да кажу оно “НЕШТО” са чиме бих заиста могла да се сложим, а да знам да то није само пуко “млаћење празне сламе”.
На крају се десило, погађате – НИШТА.
___
Искључила сам радио.
___
И почела да мислим некако отприлике овако: о којој равноправности, ви људи, уопште причате? Ако ћемо поштено, код нас баш постоји равноправност.
Како?
Па тако лепо што код нас и мушкарци и жене раде за 300 евра.
Ми смо заправо деценијама далеко од тражења равноправности када је у питању “ситна раја”. Ми прво треба да побољшамо положај обичног, малог човека у друштву, без обзира на пол, па тек онда да се бавимо темом равноправности.
Рекох себи: нећу да славим 8. март! И тачка!
___
Недавно на телевизији налетех на филм “Суфражеткиње (Сифражеткиње) “.
Жене моје драге, какав је то бруталан филм!
Не знам да ли ме је и један филм који сам икад пре гледала, натерао на такво размишљање – на шта су све жене биле спремне да ураде за бар делић своје слободе.
Верујте ми – СВЕ!
Чак и да дају свој живот за један виши циљ, за једну вишу идеју, због које ће не само њима него и свим генерацијама жена које дођу после бити бар мало лакше.
___
Ево, ми смо те генерације.
___
Али и даље не схватамо важност прославе овог празника.
Једна од реченица у горе поменутом филму, која је оставила најснажнији утисак на мене, је заправо питање које поставља муж жени (једној од главних ликова) шта ће да ради са својим гласом, чак иако држава да право гласа женама (алудирајући на то да је то што жене траже право гласа небитно), она одговара: “Исто што и ти са својим.”

СТАРА ПРАШЊАВА ГАЈБИЦА

Нађох јуче на тавану стару, прашњаву гајбицу, пуну паучине, која се готово залепила за дрво. Покушах да је скинем, али безуспешно. Рекох, скинућу на светлу. И сиђох напоље.
Спустих је на земљу и добро погледах. Била је то права дрвена гајбица, стара вероватно две-три деценије, бачена у неки ћошак, готово као безвредна. И заборављена.

Узех је поново у руке, погледах и закључих да је направљена од лаког, чамовог дрвета. Али од дрвета – омиљеног ми материјала!
Не од пластике.
Не од неког вештачког материјала.
Већ права правцата дрвена гајбица!

Баш сам се била намерачила да фоткам теглице напољу, јер је дан заиста био диван, сунчан, па реших да и гајбицу уврстим у реквизит.
Хтедох да је лепо очистим, префарбам, улицкам и тек онда сликам. Јер прва помисао ми је била – па како ће се слагати стара, прашњава гајбица и нова тацна, од фине керамике у пакету са мојим џемићима.
Али већ у наредном моменту се предомислих.

Може ли стара, прашњава гајбица да умањи вредност тацне са џемићима? Могу ли околности у којима се ми налазимо да умање нашу вредност? Да ли је баш увек неопходно лицкати спољашњост, а истовремено често заборављајући на суштину?
Може ли лицкање да “покрије” оно што је(није) унутра?

Спустих тацну на гајбицу.
И – шкљоц!

Више није било дилеме…

ДУПЛА ДОЗА


Знате ону стару: “Ко вечера вино, доручкује воду.”
Хм… Па добро, ваљало је прославити Светог Трифуна и Дан Заљубљених (све велика почетна слова), дакле 2 у 1. Јесте, и попило се дупло. Кад може дуплирани празник, е па што не би могло дупло опуштање.
Ето признајем.
Па и ми предузетнице душу имамо.
И добар цуг – рекли би злобници.
Али то је сад друга прича, осми падеж.
Нек иде живот! – рекох себи, и испих још једну (ова реченица ми је главни адут кад радим нешто од чега знам да ће ме сутра 100% болети глава).
Све остало после тога је историја…
___
Данас, дабоме, само здраво пиће, здрава храна.
Ево кренула сам од раног јутра (добро, није баш рано, то се само тако каже). Сипала сам у две чашице – и обе су за мене. Ове две затворене флаше су само за сликање. Да употпуне кадар. 
Питате се зашто две чашице?
Па, првом се трезним од Светог Трифуна, а другом од Дана Заљубљених. Они који ме добро познају рекли би “Па, ти и не умеш другачије него да дајеш дуплу себе”.
Очигледно и да узимам – додала бих ја…
___
Ако има сличних, нека ми се јаве.
И придруже. Заједно смо јачи. 
И да, имам ја још празних чаша, не брините.
Чак и за ове са дуплим дозама.

Ајд сад уздравље!

ЛИЦЕУЛИЦЕ

Чак половина “анкетираних”, који су одговорили на јучерашњи стори не зна шта је ЛИЦЕУЛИЦЕ. Наравно, то су само бројке, јер ни ја сама нисам знала до пре 2-3 године. Па, хајде онда да видимо шта је “то”.
___
Моја прича иде овако:
Једног дана кренем ја мало да прошврљам по “Ушћу” и после обилажења радњи са гардеробом решим да се попнем до Хом центра (последњи спрат). На самом улазу у продавницу стајао је висок, проћелав човек са брадом, и држао неке новине у руци. Не знам да ли би ми уопште привукао пажњу, да ме у једном моменту није подсетио на Том Хенкса у филму “Форест Гамп”. Кренух пар метара кад зачух: “Хоћете да купите наш часопис? Кошта само 150 динара.” Окренух се. Наспрам нашег Форест Гампа стајала је ниска, старија жена која је само одмахнула главом, не рекавши ништа. Стјала сам и ја. Пар секунди сам се двоумила – да наставим даље или да направим неколико корака уназад? Изабрах другу варијанту.
“Добар дан, шта ви то лепо продајете?” – упитах.
“Добар дан” – рече наш Форест Гамп. “Ја продајем часопис ЛИЦЕУЛИЦЕ, кошта само 150 динара. Хоћете ли да купите?” – упита.
Нека чудна туга је избијала из његових очију и мени се нешто стеже у грудима.
“Хоћу – рекох, ако Ви имате неке директне користи од тога.”
” Да” – одговори. “Од сваког продатог примерка мени иде половина новца. “
“Стварно?” – упитах помало зачуђено.
“Да” – рече Форест Гамп не објашњавајући више ништа.
Пружих 200 динара и рекох кратко:” У реду је”.
“Хвала пуно” – одговори човек.
___
#liceulice излази једном или два пута месечно. Продају га људи који припадају маргинализованим групама, којима је чест то једини извор прихода – бескућници, људи са менталним и физичким инвалидитетом, они који се боре са болестима зависности и сл. То су дивни људи, које сте вероватно сретали по граду, али највероватније нисте обратили пажњу на њих, јер су неупадљиви и ненаметљиви.
___
Како ћете знати да су то они?
Имају маркере преко одеће на којима пише ЛИЦЕУЛИЦЕ и увек држе бар по један-два комада часописа у руци. Неће вас смарати, нити теглити за рукав да купите њихове новине, иако као што рекох неки од тога и живе. Мислимо једни на друге и имајмо на уму да наше мало неком значи све ❤️

Када си последњи пут угодила себи? 

Знам ја добро ону стару: “Ко рано рани – две среће граби”. Само што код мене ипак важи она преформулација “Ко рано рани – цео дан спава”. 😴😴😴
___
Зато сам се данас излежавала, развлачила по кревету, устајала и враћала се. Мало ме је гризла савест, а мало и није. Зашто да ја некад не угодим себи? Зашто да не спавам до 10 сати, кад је прва обавеза коју имам тек у 2 поподне? А субота је. Боље да будем свежа и одморна, него џангризава и са подочњацима до колена. Боље је за све. 😁 Бићу и лепша и ведрија. 😀
___
Зато сам, кад сам устала, натенане спремила слано-слатки доручак. Опет сам себи угодила. И мужу. Подразумева се. Зна се ко у нашој кући више воли да једе. 😁😁😁
___
Ево сад пијемо и кафу. ☕☕ Напољу пада снег. Романтика права.💞
Ко да смо на планини. 🏔️Фали само фуруна. Или камин. И ватра која пуцкета. 
Ал ајд да не будем похлепна. Добро је и овако. 😊
___
А када си ти последњи пут угодила себи? 🤔
___
Пишите нам у коментарима. Можда се неко од спавалица пронашао у мојој констатацији. Шта ћеш кад волимo да спавамo. 😁

П. С. Још као дете ме је брат вечито чекао да устанем, спремим се и да заједно кренемо у школу.
Данас се мало шта променило. Сем школе.
И што он сад чека своју жену. 😁😁😁

Да ли знате шта се некад, у давна времена носило на славу? 🤔
___
Причала ми је моја покојна бака да се некада, кад је она била млада, на славу носило оно што се затекло у кући. Дакле, домаћину се носило воће (јабуке🍏, крушке🍐 грожђе🍇, ораси…), кромпир🥔 (веровали или не 😲), кукуруз шећерац, ракија, вино 🍷, слатко од грожђа, дуња или шљива, брашно, пита од јабука или бундева итд.
___
Поред тога, поклањало се и нешто од ручног рада.
Ручни рад је био посебно важан за девојке удаваче, којима је то била “реклама” да покажу како су, како је моја бака говорила, РУКОТВОРНЕ (мноооого ми се допада ова реч и сама је користим и дан-данас 😊). Рукотворне девојке су плеле, хеклале, везле. Поклањале. И чекале да буду примећене – бар на слави. 😊
___
Касније су се обичаји мало променили, па кад сам ја била дете на славу се носила кафа, шећер у коцки, ратлук, бомбоне, исхеклани миље…
___
Недавно сам хтела да за славу понесем кафу, шећер у коцки, ратлук и производе Слатке теглице 🍯 (комбинација првих и других обичаја 😉).
Али авај.
НИГДЕ нисам успела да нађем шећер у коцки. А ратлук има само један произвођач који се одржао на тржишту (не рачунам ратлук у ринфузу). И тако сам само делимично остварила своју замисао… 🤨

X